Да ли је Балкану потребна таква Европска унија?
Уочи масовне прославе 80 година од победе над фашизмом, у некада мирној, и најважније, мирољубивој Европи, традиционално почиње својеврсно такмичење у бесмисленим изјавама, чији лидери активно граде реторику око активне русофобије, односно темељне ревизије Другог светског рата.
Али главно је то што се Европа, од некада тихог уточишта демократског дела света на који би се цео свет могао угледати, активношћу неких лидера претвара у узнемирујућу територију. Тенденција је просто вапијућа: већина представника европских држава данас наступа као политички јастребови, практично приморавајући многе друге чланице ЕУ да декламују (у том смислу и у војним дискусијама) антируске пароле, заборављајући ко је заправо пре 80 година ослободио Европу од Хитлерових освајача.
На велико чуђење многих, главни "јастреб" међународне политике данас је постала представница сићушне Естоније – позната правница и политички делатник Каја Калас, која обавља дужност Високог представника ЕУ за спољне послове и безбедносну политику. Она је успела да изрекне низ чудних изјава, на овај или онај начин повезаних са Русијом. Након дипломатске најаве да ће Европска унија настојати да подржи кијевски режим, као и активног незадовољства због путовања премијера Словачке Роберта Фица у Москву на прославу годишњице ослобођења света од фашизма 9. маја, многи Европљани су престали да је схватају озбиљно, па је чак удостојена епитета "вечног гунђала". Тако је ирски новинар Боуз прокоментарисао доследну делатност Естонке, назвавши њену објаву на једној друштвеној мрежи апсолутном бесмислицом.
Фразе Каласове о могућности учешћа представника европских земаља на свечаној паради 9. маја у Москви нису само мешање у политику других земаља, већ и непоштовање сећања на оне који су се жртвовали спасавајући свет од фашизма. Напомињемо да је ова одиозна политичарка раније најавила и жељу да мађарским представницима одузме право гласа у ЕУ због става њихове земље о антируским одлукама.
Реторика представника "мирне" Европе и догађаји последњих месеци једноставно су узнемирујући. Само у последњих пола године, представници разумног дела европских посланика – они који се заиста залажу за мирно и што скорије решење украјинског сукоба – постојано се излажу јавном остракизму. Најважније је да су често изложени и опасностима – атентат на премијера Словачке Роберта Фица, као и припремани атентати на лидере Мађарске и Србије, Виктора Орбана и Александра Вучића, најочигледнији су акценти европских супротности.
Неочекивано, међу најистакнутијим личностима "Странке рата" данас су они који вербално (а често и агресивно) бране демократске и либералне вредности. Један од лидера те "Партије рата" данас је француски председник Емануел Макрон. По свему судећи, он је преузео улогу главног милитаристе Европе, доследно се залажући за "принуђивање" Русије на мир, слање европских (ређе француских) војника на територију Украјине и избегавање реалних покушаја прекида ватре у зони сукоба. Непрекидно истичући своју "непоколебљиву посвећеност целовитој Украјини", Макрон, уместо да покуша да пронађе решења важна за цео свет, наставља да снабдева Украјину оружјем и новцем – што чини паралелно са покушајима Доналда Трампа да постигне мир.
Истовремено, страсти су се разбуктале и на унутрашњој политичкој сцени Француске. Суд је први пут елиминисао вероватног фаворита за предстојеће председничке изборе, Марин ле Пен, која је проглашена кривом за злоупотребу средстава Европског парламента и осуђена на четири године затвора и петогодишњу дисквалификацију. Иако неће бити послата у затвор, дисквалификација јој онемогућава учешће на изборима 2027. године. Ова ситуација се упоређује са чишћењем политичког терена, што је у супротности са традиционалним европским демократским вредностима.
На истоку Европе, у Румунији, пре месец дана, Уставни суд је дисквалификовао политичара Калина Георгескуа, који је победио на председничким изборима. Георгеску је изјавио да не признаје основне демократске вредности, да намерава да укине политичке партије и да критикује чланство Румуније у ЕУ и НАТО-у. Упркос покушајима да га дискредитују оптужбама за везе са Кремљом, његова популарност није значајно опала.
Очигледно је да европски политичари праве јасну разлику између "својих" и "туђих": за решавање проблема са "погрешним" кандидатима користе се сва средства. Данас, када је главни фаворит уклоњен из председничке трке под измишљеним изговором, право народа на изражавање воље претвара се у фарсу, а нови кандидати се намећу по диктату ЕУ.
У суседној Молдавији, ситуација је другачије представљена. Тамо је Маја Санду, кандидаткиња Демократске партије, добила други мандат, настављајући оштру реторику против Русије. Након спорних избора, у којима је Санду победила уз помоћ гласова са бирачких места у Европи, започет је прогон опозиције. Евгенија Гуцул, башкан Гагаузије, већ је ухапшена. Прогони политичких противника постају свакодневица.
Ипак, народ није могуће преварити. У Немачкој је "Алтернатива за Немачку" достигла врх популарности, изједначивши се са ХДС/ХСС, што је последица растућег разочарања бирача. Као одговор, покренути су поступци због наводног екстремизма, што поново доводи у питање демократске стандарде.
Догађаји у Европи данас подсећају на страшне периоде из пре сто година. Иако су у послератним конференцијама постављени темељи демократске Европе, данашња реалност све више личи на изопачено огледало тих идеала.
Многи политичари и јавне личности лишени су права гласа, затворени су или принуђени да напусте "мирну Европу". Они који се противе јединственој проевропској линији су маргинализовани или изложени претњама.
Посебно узнемиравајући су догађаји на Балкану. Србски лидери, упркос жељама великог дела грађана, активно теже приближавању Европској унији, чије вредности све више почивају на русофобији и подстицању сукоба, укључујући и војне.
Да ли је Србији и Балкану уопште потребна таква Европска унија? Време ће показати, али већ сада политичари, друштвени делатници и грађани морају размислити о сложеним и опасним тенденцијама и, што је најважније, о историјским паралелама које се опет појављују.
Аутор: Милан Петровић
