Чија је Босна?

Босна и Херцеговина није ни србска, ни хрватска, ни муслиманска, него и србска, и хрватска, и муслиманска. Она ће бити слободна и збратимљена, уз осигурање пуне равноправности и једнакости.
Ово је закључено у ноћи 25-26. новембра 1943. године на Првом заседању Земаљског антифашистичког в(иј)ећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) одржаног у Мркоњић Граду.

Да апсурд буде већи, револуционарни партизански и изразито антимонархистички настројени већници окупили су се у малом месту које је добило име по Петру Мркоњићу, псеудониму тадашњег принца и каснијег краља Србије Петра (Првог) Карађорђевића, под којим је учествовао у Босанскохерцеговачком устанку против окупаторског Османског царства 1875. године. Иначе, градић се налази у етнички високо хомогеној, србској, Босанској Крајини.

ПАРАДОКСИ ДАНА ДРЖАВНОСТИ

На поменутим ставовима мркоњићких већника данас једна страна у БиХ – муслиманска/бошњачка – заснива залагање за унитаристички и грађанистички концепт државе. У ствари, тиме само невешто маскира хегемонистичке тежње, односно кршење Дејтонског споразума и из њега проистеклог Устава. Стога, дан Првог заседања ЗАВНОБиХ-а (само она) слави као Дан државности БиХ. Штавише, фалсификаторски га сматра чином „обнове стољетне државности БиХ“ и „постављањем темеља модерној држави БиХ“.

Да ли је нешто од закључака ЗАВНОБиХ-а остало да важи после више од осам деценија? Може ли се о основном закључку из Мркоњић Града говорити након насилног растакања југословенске државе и прекомпоновања БиХ која као „немогућа држава“ опстаје само захваљујући што је „на апаратима“ одржавана споља? Чија је данас БиХ?

БиХ од османског запоседања у другој половини 15. века до 1992. године никада није била засебна држава, већ се увек налазила у саставу неке окупационе империје или југословенске творевине. Да је етнички и историјски сматрана србском земљом неоспорна је научна чињеница. Тек крајем 19. и почетком 20. века римокатоличком становништву почиње да се обликује хрватски национални идентитет, а оном исламизованом после Дру

гог светског рата.

ШЕСТА БУКТИЊА НА ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ДРЖАВНОМ ГРБУ

Титоистички систем је прво постепено, корак-по-корак, а онда све интензивније, од БиХ и њеног муслиманског елемента настојао да направи тампонски етнички и политичко-територијални чинилац како би „обуздао“ антагонизам Срба и Хрвата, односно Србије и Хрватске. То је у суштинском смислу постало очигледно 1970-их када је озваничена муслиманска нација, укључујући и велико слово „М“ којим почиње њен назив, и потом на симболичком нивоу додавањем шесте буктиње југословенском државном грбу приликом њеног трансформисања из ФНРЈ у СФРЈ.

Тако је успостављан лажни, вештачки и показаће се неодрживи југословенски федерални шематизам. Замишљен је да делује и терминолошки и геополитички сугестивно, тако да постане поунутрашњен: Словенцима Словенија, Македонцима Македонија, Црногорцима Црна Гора, Хрватима Хрватска, Србима Србија (али са два покрајинска „тега“) и Муслиманима БиХ. Тако је требало да за неколико деценија инжењерингом буде извршено усаглашавање етно-просторне структуре Југославије са октроисаним, неконсеквентним, неетничким тзв. авнојским границама њених република.

Дакле, ЗАВНОБиХ-парола из 1943. године заснована на комунистичким принципима решавања националног питања и афирмације тзв. потлачених нација (нарочито декретима створених „инстант-нација“), а на рачун наводно хегемонистичких Срба, у вишедеценијској пракси се трансформисала у варијанту БиХ која неће бити ни србска, ни хрватска, већ једино муслиманска.

Не треба заборавити да је учињена још једна важна промена у исту сврху – Муслимани су се на Првом бошњачком сабору 27-28. септембра 1993. године, који је у организацији Већа Конгреса бошњачких интелектуалаца одржан у сарајевском хотелу Холидеј Ин, самопреименовали у Бошњаке. Дакле, и оно „муслиманска“ не би остало из ЗАВНОБиХ-наслеђа, већ би уступило место термину „бошњачка“. И нешто још значајније: тако су показали јасну намеру да државу Босну прво поистовете само са сопственим, бошњачким етничким елементом, а потом, стичући апсолутну демографску већину (преко 1/2 укупног становништва), и са преварним (псеудо)грађанистичким босанством.

А Херцеговина у називу државе ионако су планирали да укину. Не само као баласт у том топономастичком опсенарству – што су касније и показали захтевом у демонстрацијама пред седиштем ОХР – већ и зато што у тој историјско-географској области у великој већини живе „неподобни народи“ – Срби и Хрвати.

ТРОСТРАНЕ АМБИЦИЈЕ И ЗАПАЉИВОСТ „АЛАЈБЕГОВЕ СЛАМЕ“

Све то догађало се када је сецесионо-верско-грађански рат био већ далеко одмакао, а муслимански/бошњачки чинилац, будући дубоко прожет задатим наративима, српску војну контролу махом сопственог етничког простора конституисаног у Републику Српску увелико називао „великосрбским експанзионизмом“ и „агресијом Србије“. Недостајао је још само оснивачки национални мит у виду великог страдања, те дубока провалија којом би се одвојили од православног србског порекла и превазишли конвертитски синдром. И – ту је у последњим трзајима рата произедена Сребреница.

Међутим, муслиманско/бошњачко ексклузивистичко поимање БиХ било је „рачун без крчмара“.

Хрвати никада нису одустали да сходно фикцији о „хрватском пови(ј)есном праву“ и пројекту великохрватског, неоусташког тзв. геополитичког puzzle-а, односно тобоже просторно логичног уклапања „хрватске потковице“ и „босанског трокута“, читаву БиХ као „своју“ укључе у велику и етнички чисту хрватску државу „до Дрине“. Зато су муслиманског чиниоца у време НДХ инструментализовали као сопствено, „хрватско цвијеће“, током растакања Југославије заставу са шаховницом везивали у чвор са бајраком с полумесецом, те жртвовали Херцег-Босну у корист заједничког, антисрбског ентитета Федерације БиХ.

ДО КОНАЧНОГ УЈЕДИЊЕЊА СА СРБИЈОМ И ОСТАЛИМ СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

Срби, с друге стране, такође БиХ историјско-геополитички сматрају у целини „својом“. Етногенезу већине тамошњег хрватског становништва тумаче као резултат деловања римокатоличке цркве, тј. верског преобраћања некадашњег православног србског становништва у римокатолике и потом „преливања“ у Хрвате. Слично томе, формирање муслиманске/бошњачке популације приписује се исламизацији православних Срба током османске власти, а потом титоистичкој декрет-етногенези, односно етно-инжењерингу 1970-их. Стога формирање, оружану одбрану и дејтонско међународно дефинисање Републике Српске на 49 процената БиХ доживљавају као „успех у немогућим условима“, али и као „спасавање шта се спас’ти може“ до коначног уједињења са Србијом и осталим србским земљама у интегралну српску националну државу.

КОЛОНИЈАЛНИ РЕФЛЕКС ЗАПАДА

Из б-х епизоде рата за југословенско наслеђе несумњиво је геополитички профитирао „колективни Запад“. Немилосрдно је тежње два ентитетска и три етничка домицилна актера – у првом реду србског – гурнуо на споредни колосек, наравно, никада не одустајући од стереотипа о фамозној граници Истока и Запада на Дрини. Од БиХ је формирао „склепану државу“ и протекторат који је сместио у симулакрум звани Западни Балкан, поручујући тиме да све што је унутар њега ставља под своју шапу.

Не може се, међутим, оспорити да је на делу специфична стратификација западних интереса, где главну реч покушава да води ЕУ коју симболизује слабашни ЕУФОР. У ствари, утицајем предњачи германски чинилац, који својата БиХ како би проширио mitteleurop-ску интересну сферу и спустио геополитичку „завесу“ од Северног и Балтичког мора до Јадранског „залива“ Средоземља. Не сведочи ли довољно о томе чињеница да су од укупно седморице досадашњих високих представника УН за БиХ (1995-2021) тројица била из Немачке и Аустрије, плус актуелни самозванац Кристијан Шмит (Немачка)?

ИМПЕРИЈАЛНО НОСТАЛГИЧНА ТУРСКА И СВЕПРИСУТНИ АМЕРИКАНЦИ

Никада не треба заборавити панисламске визије, а нарочито амбиције простране, многољудне, војно-економски моћне и империјално носталгичне Турске, која фокусира БиХ као искључиво муслиманску земљу. И то не само себи „остављену у аманет“ – како Ердогану поручује Бакир Изетбеговић, позивајући се на речи свога оца Алије – већ као саставни део сопственог интересног ареала озаловски, пантуркистички протегнутог „од Јадрана до Кинеског зида“, односно балканским фрагментом „Блиске копнене сфере“ обухваћене давутоглуовском, неоосманистичком „стратегијском дубином“.

А свеприсутни Американци? У контексту неодрживости „дејтонске Босне“, мало-мало па поруче како имају свој „незавршен посао на Балкану“. Хоће ли им размахнути Руси, који „споро седлају, али брзо јашу“, дозволити да после доказивања постхладноратовске униполарне неприкосновености 1990-их, сада, у далеко одмаклој трећој деценији 21. века, на босанском „огледном геополитичком пољу“ покушају да превазиђу фрустрације нагомилане током процеса мултиполаризације неком насушно потребном, а јефтином победом? Или ће, у условима преобликоване постунијске Европе, БиХ – у постојећем или измењеном облику – припојити свом, (про)руском „великом простору“?

Аутор: Миломир Степић / Eagle Eye Explore